Noć mi te uzima - Donato Karizi
Zlo je pravi pokretač svake priče.
Roman, film ili video-igrica u kojima je sve dobro, nikome ne bi bili interesantni...
Zapamtite: zlo je ono što čini priču.
Još jedna u nizu odličnih trilera Donata Karizija je knjiga "Noć mi te uzima". Dugo mi je trebalo da se nakanim da počnem sa čitanjem jer sam čula da nije toliko dobra kao prethodne Donatove knjige. Možda i zbog toga što nisam mnogo očekivala knjiga mi se baš dopala.
Istina je da, kada je uporedim sa "Lovcem na duše" i "Dečakom od stakla", da je malo sporija i da nije toliko napeta. Počinje od kraja i onda nas polako vraća na početak priče i objašnjava šta se desilo. Svaka glava je datumom obeležena i to nam omogućava da pratimo radnju jer glave nisu uvek hronološki pisane.
U jednom malom gradu u podnožju Alpa je nestala šesnaestogodišnja devojčica Ana Lu a da niko nije video ili čuo ništa. Agent koji je zadužen za rešavanje ovog slučaja je čuveni agent Fogel koji svoje istrage vodi koristeći medije i praveći senzacionalnu priču. Koristeći medije za samopromociju i promociju slučaja, ne libi se da sa medijima podeli nepotvrđene dokaze ili da ih čak i podmetne.
Glavni osumljičeni je profesor iz njene škole, koga ona čak nije ni poznavala. Nema motiv ali svi dokazi su protiv njega. Ono što priču čini još interesantnijom za medije je što je nestala devojčica bila uzorna i patrijahalno vaspitana, pa je mediji predsavljaju sveticom. Ali da li je bila?
Dok sam čitala "Noć mi te uzima", nekako sam pravila paralelu sa slučajem ubijene pevačice koji se već mesecima razvlači po novinama i od kog ne možete da pobegnete. Sličnosti su što u oba slučaja mediji "vode" istragu, objavljuju neproverene vesti i drže pažnju gledalaca. Navode gledaoce da prate slučaj i saosećaju sa žrtvom, a nikako da dođe do rasvetljavanja. Osumlječini postoji, ali dokazi nisu potvrđeni.
"Prvo pravilo svakog velikog romansijera jeste prepisivanje. Niko to ne priznaje, ali svi se nadahnjuju nekim prethodnim delom ili nekim drugimm autorom."
"Ko zna zašto rasisti, pre nego što to izgovore, osećaju potrebu da predhodno kažu da oni to nisu?"
Ono što je svojstveno Donatovima romanima je svakako nepredvidljiv kraj. Iako je ovo treći njegov roman koji čitam, mogu da kažem da nisu pisani šablonski i da nikako ne možete da pretpostavite šta će se desiti. Čak i kada mislite da imate sve činjenice da povežete, Donato napravi potpuno neočekivan obrt.
Igra se sa ljudskom psihom i oslikava nam, na prvi pogled obične, ali ipak kompleksne likove. Ništa nije kao što izgleda. Da li ste se nekada zapitali koliko dobro poznajete nekoga? Čak i vaše najbliže. Da li je vaša ljubazna komšinica sposobna za strašne stvari? Ili vaši najbliži kriju tajne od vas? Zašto monstrume uvek zamišljamo kao strašne i asocijalne ljude, a nikada kao ljude slične nama?
"Jeste li zapazili da mediji i javno mnjenje, u krajnjoj liniji - svi mi, mislimo da krivac za neki zločin nije ljudsko biće? Kao da pripada nekoj tuđoj rasi, obdarenoj posebnom moći: da čini zlo. Ne primećujemo ga, ali ga činimo...herojem. ... Nasuprot tome, krivac je običan čovek, bez stvaralačkog elana, nesposoban da se istakne u masi. Ali ako to tako prihvatimo, onda moramo da priznamo da, u krajnjoj linij, pomalo liči na nas."
Knjigu sam pročitala u jednom dahu. Nisam mogla da je ispustim iz ruku. Verujem da nećete ni vi!
Коментари
Постави коментар